Zla krv
Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u
borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne mažem kosu.
Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; - oh! svi poroci, jarost,
bludnost - velicanstvena bludnost; - narocito laž i lenost.
Užasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka
s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad necu
imati ruku. A zatim, služenje vodi predaleko. Cestitost prosjaštva para mi srce.
Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio
moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od
žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka.
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica!
- Da sam bar imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabež
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodočastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod noćima Nemačke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišcanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele - Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu - poputninu - imamo medicinu
i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . . .
Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zašto da se i ne okrece?
To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio
moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od
žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka.
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica!
- Da sam bar imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabež
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodočastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod noćima Nemačke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišcanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele - Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu - poputninu - imamo medicinu
i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . . .
Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zašto da se i ne okrece?
To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
ovo što govorim. Ja shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da cutim.
-Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi Hristos ne pomogne dajuci
-Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi Hristos ne pomogne dajuci
mi duši plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prošlo. Jevandelje! Jevandelje!
Oblaporno čekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od pamtiveka.
Evo me na armoričkom žalu. Neka gradovi uveče pale svoja svetla. Moj dan se
svršio; ja napuštam Evropu. Morski vazduh ce sažeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koža ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
pušiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Evo me na armoričkom žalu. Neka gradovi uveče pale svoja svetla. Moj dan se
svršio; ja napuštam Evropu. Morski vazduh ce sažeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koža ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
pušiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Vratiću se sa udovima od železa, mrke kože, besomučna pogleda: zbog moje maske
misliće da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju
ove divlje nemoćnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
- Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev još od doba sticanja razuma koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuče me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije čuvati se pravde. - Mučni život, jednostavno poživinčenje - podignuti
isušenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, gušiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos
ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!
Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krčme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim očima sam
gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
misliće da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju
ove divlje nemoćnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
- Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev još od doba sticanja razuma koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuče me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije čuvati se pravde. - Mučni život, jednostavno poživinčenje - podignuti
isušenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, gušiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos
ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!
Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krčme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim očima sam
gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik -
i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava.
Na putevima, u zimskim noćima, kad sam bio bez ležaja, bez odece, bez hleba,
jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i
to je snaga. Ne znaš ni kud ideš ni zašto ideš, udi svuda, odgovori na sve.
Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti." Ujutro bih imao tako izgubljen
pogled i tako mrtvo držanje da me oni koje sam sreo možda nisu ni videli.
Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo
kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srecom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva
kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi zabranjena.
jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i
to je snaga. Ne znaš ni kud ideš ni zašto ideš, udi svuda, odgovori na sve.
Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti." Ujutro bih imao tako izgubljen
pogled i tako mrtvo držanje da me oni koje sam sreo možda nisu ni videli.
Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo
kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srecom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva
kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi zabranjena.
Nisam imao čak ni druga. Video bih sebe pred razdraženom gomilom, nasuprot četi koja će da me
strelja, kako placem zbog nesrece koju oni nisu mogli razumeti, i kako opraštam!
- Kao Jovanka Orleanka! - "Sveštenici, profesori, gospodari, vi se varate
predajući me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hrišcanin,
pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osecanja za
moral, ja sam životinja: vi se varate...".
Da, moje oči su zatvorene za vašu svetlost. Ja sam životinja, crnac. Ali zato
mogu da budem spasen. Vi ste lažni crnci, vi ste nastrani, svirepi, škrti. Trgovce,
ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe,
ti si crnac; pio si neocarinjeno pice iz Satanine fabrike. - Nadahnuce ovog
naroda jesu groznica i rak. Nemoćnici i starci toliko su dostojni poštovanja
da traže da budu skuhani. - Najpromucurnije je napustiti taj kontinent, kojim
tumara ludilo da bi tim bednicima pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove dece.
Da li još poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni reci više. Ja sahranjujem
mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, doboš, ples, ples, ples, ples! Ne vidim cak ni
onaj čas kad ce se belci iskrcati, i kad cu pasti u ništavilo.
Glad, žeđ, krici, ples, ples, ples, ples!
- Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potčiniti krštenju, odevati se, raditi.
Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo!
Ja nisam činio zla. Dani ce mi biti laki, kajanje prištedeno. Duša ce mi sigurno
biti lišena muka, duša koja je gotovo umrla za dobro, koju ce ispuniti svetlost
stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni
mrtvački sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba odbaciti trulež. ali časovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo
čas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram
u zaboravu svih nesreca?
stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni
mrtvački sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba odbaciti trulež. ali časovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo
čas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram
u zaboravu svih nesreca?
- Brzo! Postoje li drugi životi? - Usnuti u bogatstvu nemoguce je. Bogatstvo
je uvek bilo opšte dobro, Samo božanska ljubav dodeljuje kljuceve nauke. Vidim
da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude!
Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je božanska ljubav. - Dve
ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom
sam ostavio duše cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene
izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji?
Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je božanska ljubav. - Dve
ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom
sam ostavio duše cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene
izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji?
Spasite ih!
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati život. Volecu svoju bracu.
To više nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti.
Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.
Čama više nije moja ljubav. Jarost, razvrat, ludilo, cije zanose i slomove
ja poznajem - citavo to moje breme je odloženo. Procenimo bez vrtoglavice kolika
je moja nevinost. Više necu biti sposoban da zatražim batine kao okrepu. Ne verujem
da sam se ukrcao na neku svadbu, sa Isusom Hristom kao tastom.
Nisam zarobljenik svog razuma. Rekao sam: Bog. Ja hocu slobodu u spasenju: kako
da je postignem? Napustile su me ništavne sklonosti. Više mi nije potrebna predanost
ni božanska ljubav. Nije mi žao veka osetljivih srdaca. Svako ima svoj razum,
svoj prezir i svoju milosrdnost: ja zadržavam svoje mesto na vrhu te andeoske
lestvice zdravog razuma.
Što se tice utemeljene srece, bilo domace ili ne . . . ne, ja ne mogu. Mnogo
sam rastrojen, mnogo slab. Život cveta u radu, to je stara istina; a moj život
nije dovoljno težak, on uzlece i leprša daleko iznad delatnosti, tog dragog stanja sveta.
Kako postajem usedelica, kad mi ponestaje hrabrost da volim smrt!
Kad bi mi Bog obecao nebeski, vazdušni mir, molitvu - kakve imaju starinski
sveci. - Sveci! snažne duše! Pustinjaci, umetnici kakvi više nisu potrebni!
Neprekidna lakrdija! Gotovo bih zaplakao zbog svoje nevinosti. Život je lakrdija
u kojoj treba svi da ucestvuju.
Boravak u paklu, Artur Rembo
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati život. Volecu svoju bracu.
To više nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti.
Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.
Čama više nije moja ljubav. Jarost, razvrat, ludilo, cije zanose i slomove
ja poznajem - citavo to moje breme je odloženo. Procenimo bez vrtoglavice kolika
je moja nevinost. Više necu biti sposoban da zatražim batine kao okrepu. Ne verujem
da sam se ukrcao na neku svadbu, sa Isusom Hristom kao tastom.
Nisam zarobljenik svog razuma. Rekao sam: Bog. Ja hocu slobodu u spasenju: kako
da je postignem? Napustile su me ništavne sklonosti. Više mi nije potrebna predanost
ni božanska ljubav. Nije mi žao veka osetljivih srdaca. Svako ima svoj razum,
svoj prezir i svoju milosrdnost: ja zadržavam svoje mesto na vrhu te andeoske
lestvice zdravog razuma.
Što se tice utemeljene srece, bilo domace ili ne . . . ne, ja ne mogu. Mnogo
sam rastrojen, mnogo slab. Život cveta u radu, to je stara istina; a moj život
nije dovoljno težak, on uzlece i leprša daleko iznad delatnosti, tog dragog stanja sveta.
Kako postajem usedelica, kad mi ponestaje hrabrost da volim smrt!
Kad bi mi Bog obecao nebeski, vazdušni mir, molitvu - kakve imaju starinski
sveci. - Sveci! snažne duše! Pustinjaci, umetnici kakvi više nisu potrebni!
Neprekidna lakrdija! Gotovo bih zaplakao zbog svoje nevinosti. Život je lakrdija
u kojoj treba svi da ucestvuju.
Boravak u paklu, Artur Rembo
